Umnožavanje betonskih znakova tokom dirljive završnice, snaži magijski i simbolički sloj dela, a sama tragedija mladog bračnog para je zapravo plod njihovog neuspelog pokušaja da uzmu sudbinu u svoje ruke i tako se otmu od tvrdih okova koje im je ona namenila. Utoliko njihova tragedija plastičnije oslikava životnu nemogućnost, dok je obrada umetničkog ekvivalenta istog tog pitanja, najpotpunije data kroz stvaralačko mucanje pripovedača. Tako je celovitom obradom nemogućnosti kao centralnog pitanja romana, upotpunjen uspeh Tomasa Bernharda da i ovde ono što je svakidašnje – uključujući i: (auto)biografsko – pretoči u literarni model koji je u isto vreme prožet jakim arhetipskim slojevima, ali i sasvim osobenim stilom koji ne prestaje da iznenađuje čitaoca.
