Јосиф Ефимович Алешковски, писац, песник, и сценариста, рођен је у породици јеврејско-руског порекла. Живео је у Москви. Због кршења дисциплине у морнарици провео је три године на робији. Ослобођен је после Стаљинове смрти. Писао је песме које је сам певао (неке су постале изузетно популарне у СССР). Ништа није могао да објави, па је, као и Довлатов, с којим је био велики пријатељ, емигрирао 1979. и од тада је живео с породицом у Америци.
Јуз Алешковски написао је неколико књига које су га прославиле, међу којима су пре свега „Кенгур“ (1981) и „Николај Николајевич“ (1980), у којима исмева совјетско друштво и псеудонаучне биолошке експерименте у СССР (чувена таква књига је „Псеће срце“ Михаила Булгакова).
Алешковски је постао изузетно популаран у Русији кад су коначно почели да об-јављују његова дела, јер пише непосредним језиком, духовито, безобразно и бескомпромисно.
„Слушај сад. Ја већ знам: неће бити досадно. Ако почнеш да се досађујеш, значи да си говедо и да пола курца не капираш ни о мени, ни о молекуларној биологији. Ево ме пред тобом: згодна фаца, скоцкан, мрдам брковима као мачак, стари москвич пичи, гајба није сустанарска, а жена – joш мало па доктор наука. Жена ми је, признајем, права загонетка! Једном речју – тајна природе. Она Сфинга без носа у Египту – видео сам је у неком краткометражном филму – обична је гузица у поређењу с мојом женом. Само споменик и ништа вишe. Али о жени ћемо касни-је. . . “
Николај Николајевич
Овако почиње причу јунак романа, који постаје главни учесник научног експеримента на трагу вештачке оплодње и открића Вилхелма Рајха о моћима сексуалне енергије. . .
